B E R I L I J U M

Naziv	B E R I L I J U M
Latinski naziv		beryllium
Osobine
Atomska masa		9,01218
Agregatno stanje		čvrsto
Temperatura topljenja		1278 °C
Temperatura ključanja		2970 °C
Boja		srebrnobela
Informacije o otkriću
Pronalazač		Fredrich Wohler
		1798
		Nemačka/Francuska
Svojstva
Berilijum je hemijski element, metal IIA grupe.  To je relativno redak element, koji se u prirodi najčešće pronalazi u obliku berila tj. berilijumaluminijumsilikata, ЗВеO Аl2O3 6SiO2, a u elementarnom stanju obično se dobija elektrolizom rastopa svojih soli (BeСl2): ВеСl2 → Ве(ѕ)+Сl2(g).
To je srebrnastobeo, tvrd metal, koji je znatno lakši i elastičniji od aluminijuma sa kojim ipak ispoljava niz zajedničkih hemijskih osobina. Tako berilijum pokazuje amfoterni karakter, jer se rastvara kako u jakim kiselinama, tako i u jakim bazama stvarajući odgovarajuće soli, po čemu se razlikuje od ostalih zemnoalkalnih metala, koji ovu osobinu ne pokazuju. Sa vodom elementarni berilijum uopšte ne reaguje, međutim većina njegovih soli lako se rastvara u vodi na sobnoj temperaturi, dajući joj sladak, pomalo opor ukus. Inače, berilijum lako oksiduje, ali je stabilan na vazduhu jer ga od dalje oksidacije i korozije štiti tanak sloj berilijumoksida, ВеO: 2Be+O2 → 2BeO.
Oksidi berilijuma su vrlo teško topljive, bele, praškaste materije koje se rastvaraju i u kiselinama i u bazama. Berilijumoksid ulazi ponekad u sastav zubarskog cementa i upotrebljava se kao katalizator pri sintezama pojedinih organskih materija (uglavnom estara). Berilijumoksid reaguje i sa vodom, pri čemu gradi berilijumhidroksid, Ве(ОН)2, uz primetno izdvajanje toplote: ВеO+H2O → Ве(OH)2+Q.
Međutim, sam beli amorfni hidroksid berilijuma veoma slabo se rastvara u vodi, a veoma dobro u zasićenom rastvoru NaHCO3, za razliku od Аl(ОН)3, što se koristi za izdvajanje Ве od Аl prilikom prerade berilijumaluminijumsilikata.
Berilijum je, kao pripadnik IIa grupe, veoma reaktivan i gradi veliki broj jedinjenja koja pronalaze različite primene. Tako npr. berilijum veoma lako reaguje sa halogenim elementima: Ве+Х2 → ВеХ2, uz građenje halogenida koji su bezbojni i veoma lako rastvorljivi u vodi, a najčešće se izdvajaju iz rastvora u obliku kristalohidrata: ВеХ2 4Н2O. Berilijum takođe može da gradi i nitrate: 2Be+2HNO3 → 2Be(NO)3+H2, koji se lako rastvaraju ne samo u vodi nego i u alkoholu. Sa vodom ovi nitrati kristališu obično u obliku: Ве(NO3)2 ЗН2O, a pri zagrevaju se lako anhidruju i zatim prelaze u odgovarajuće okside. Inače berilijum gradi i sulfate u obliku kristalohidrata: ВеЅO4 4Н2O, zatim karbonate, ВеСO3, i čitav niz drugih jedinjenja. Upotreba berilijuma u savremenoj tehnici je raznovrsna. Metalni berilijum se dodaje raznim legurama, kojima pridaje važne fizičke i mehaničke osobine: poboljšava se tvrdoća, elastičnost, jačina i otpornost na koroziju. Takve su njegove legure sa bakrom, aluminijumom, niklom, gvožđem itd. Značajna je osobina berilijuma da lako propušta rendgenske zrake i zato se upotrebljava u obliku tankih pločica kao materijal za "prozore" na rendgenskim cevima kroz koje izlaze rendgenski zraci. Berilijum se upotrebljava i u nuklearnoj tehnologiji. Tako npr. služi u atomskim reaktorima kao modelator za usporavanje neutrona koji se oslobađaju u reakcijama fisije. Berilijumove soli su komponente svetlećih smeša - luminofora sa visokim svetlotehničkim osobinama. Prozračni primerci berilijuma, obojeni raznim primesama, upotrebljavaju se i kao drago kamenje: smaragd (zelen), akvamarin (plav) itd. i vrlo su retki i skupi.